"Политехника у новој згради, са још модернијим кабинетима, лабораторијама и радионицама!"
Ми смо једна од многох генерација ученика ове школе који смо, током свог школовања, били ускраћени за нормалан радни простор, за школску зграду која има све што нам је потребно за рад, за ваннаставне активности, за спорт и спортске секције. Прошло је већ седам година како се „решава“ наш проблем.
„Политехника-школа за нове технологије“ се налази на Новом Београду, у згради која је зидана педесетих година прошлог века, за потребе Радничког универзитета. Зграда је стара, мала, ненаменска, простор у коме радимо и учимо је подељен на четири физички одвојене целине.
Немамо учионице, већ адаптиране просторије, немамо фискултурну салу, тоалете, немамо простор, у који би биле смештене радионице и кабинети.
Иако се руководство Школе већ годинама обраћа надлежнима, да се за нашу школу обезбеди трајно и одговарајуће решење, нико се није потрудио да нам помогне.
Неко се досетио, (иако је постојало очигледније и боље решење), па је нашу школу, која већ ради у тешким условима, поделио у две зграде-једна смена ученика наставу похађа у старој згради, а друга смена-у згради ОШ „Ђуро Стругар“. Тако је већ три школске године. Иако је део ученика на настави стално у преподневној, а други у поподневној смени, и то смо прихватили, надајући се да је решење проблема на помолу.
Када смо првог септембра дошли на наставу, у поподневну смену, у зграду ОШ „Ђуро Стругар“, на вратима су нас дочекали наставници ове школе, који нам нису дозволли да уђемо у учионице. Понижени и вређани, чекали смо пред вратима наших „домаћина“ пуна два сата.
Казали су нам да смо деструктивни, да им уништавамо имовину и учионице, да нисмо добродошли, јер смо некакви машинци, јер смо из предграђа, јер нисмо културни...
Тако су се обраћали ученицима најбоље машинске школе у Србији, у коју се уписују најбољи ученици, која својим трудом обезбеђује најмодернија учила, чији ђаци побеђују на републичкин такмичењима и који су увек међу најбољим студентима на факултетима техничких наука. Тако су вређали ученике, међу којима су врхунски спортисти, организатори и учесници хуманитарних акција, културних манифестација и друштвених акција.
Нас је у „Политехници-школи за нове технологије“ 750. У ОШ „Ђуро Стругар“ иде 250 ученика, а приближан број ученика има и оближња ОШ „Ратко Митровић“. Зашто они не могу под исти кров? Коме смета спајање ових школа, када је више него очигледно, да би сви стали у једну зграду, па чак могли да похађају наставу у једној смени?
Ученички парламент има право и дужност да, о условима у којима ученици ове школе раде, расправља и заузима свој став. По овом питању смо јединствени са руководством школе, Синдикатом и наставничким колективом, а у потпуности нас подржавају и наши родитељи, организовани у Савет родитеља школе. Сматрамо да су државни органи, на свим нивоима, нечињењем и нерешавањем проблема простора наше школе, повредили наша права као ученика и као грађана ове државе, сматрамо да су повређена наша права загарантована Законом о основама система образовања и васпитања.
Да ли је заиста потребно да онима, који су одговорни за нас, стављамо до знања, да су угрожена наша елементарна, законом загарантована права на људско достојанство и на образовање?
Чија смо ми деца? Чија смо брига? Јесмо ли грађани другог реда? Да ли је наша професија, о којој се прича као важној за ову државу, ипак небитна?
Чему нас то уче одрасли, просветни радници и педагози, политичари и надлежни, којима би требало да је важно и наше васпитање?
По свим законима наше државе, МИ ИМАМО ЈЕДНАКА ПРАВА на образовање и достојанство. Не желимо да трпимо вербално насиље и омаловажавање. Не желимо уцене и притиске.
Тражимо помоћ у остварењу својих права на образовање, које има свако дете у Србији!
Председник Ученичког парламента „Политехнике-школе за нове технологије“,
Валерија Спасојевић,
ученица IV разреда
